3
min read
A- A+
Pročitano

Ko je tu manjina?

01/08/2019 - 13:07
Autor:Fos Media
2726 pregleda

Nije mi teško zamisliti da sam gej. Klikne jednog dana neka sklopka u mom umu i preusmjeri privlačnost sa žena na muške. Ili da sam se takav rodio, svejedno. Nije mi teško to da zamislim, jer je moguće.

Foto: Ilustracija

Foto: Ilustracija

Piše: Milivoje Krivokapić

Nije mi teško ni da zamislim da kao takav budem pano za etikete. Da budem peder, bolesnik, derpe, jebiguz, buzarant, muželožnik, peškirić, tobdžija ili furundžija ili oboje. Da zbog toga budem progonjen i namlaćivan, da me se odriču prijatelji. Još mi je lakše da zamislim kako me se zbog toga što sam to što jesam odrekne i porodica. Da zaziru od mene i da me izbace iz kuće. Da od njih doživim sve suprotno od onoga što mi familija već decenijama, kao heteroseksualnom i pomalo nesigurnom muškom stvoru pruža. Da me prekriže i podjebavaju kako mi ni ime nije dovoljno egzotično da budem gej, a ne što drugo. Nije mi teško jer je moguće. I stvarno.

Nije mi bre teško da se zamislim kao takav. Da sam nekakav Milivoje koji je gej i zbog toga odbačen. Kojeg je opet neko zavolio kao takvog, a srećom i on njega. Nije mi teško da zamislim kako, ujedinjen u ljubavi i odbačeništvu, sa tom osobom gradim nekakav život. Kakav-takav, težak i rizičan, ali zajednički. Da se trudimo, pokušavamo, padamo, ustajemo, jedemo sav onaj so i cukar što kušaju i svi ostali parovi, oni normalni. Ali teško mi je da zamislim da, kad bi me smrt iznenada uzela pod ruku, ta osoba sa kojom sam život proveo ne bi imala nikakva prava po pitanju moje imovine. Sve bi, ironijom života i zakonodavca, pripalo mojoj zamišljenoj porodici koja me se otresla poput vaške. I spreman sam položiti sva jemstva da bi se takvi objeručke prihvatili mog imanja, ma koliko bilo. Tada ih ne bi mnogo brinulo s kim sam lijegao. Malo ko je gadljiv na pare.

Eto, sad sam imovinski očerupan počivši gej, jer mi se ne omače testament na vrijeme. I ovo je samo jedna od posledica toga što su tamo neki ljudi, navodni predstavnici naroda, uskratili podršku Zakonu o životnom partnerstvu.

Kratka crta – tim zakonom su trebala da se izjednače prava istopolnih zajednica sa pravima onih tradicionalnih, s tim izuzetkom što je prvima uskraćeno pravo na roditeljstvo. Sporno ko budvanski urbanizam, ali zakonopisac je bio izričit. To što se hiljade klinaca podižu u porodicama koje su sve liše zdrave – nevidljivo je. A ako tvrdite da u svom okruženju nemate bar jedan ovakav slučaj, onda ili nijeste odavde ili ste neviđen lažov.

I pored tog nedostatka, ovaj pravni akt je izuzetno važan garant prava po jednu manjinu, ali nije prošao parlament. I kao da to nije previše ponižavajuće po jedno, bogati, građansko društvo umotano u evropejski barjak, zakon nije usvojen zbog glasova poslanika iz manjinskih partija. Jeste, čitaoče mili – protiv zakona koji je trebao da unaprijedi prava jedne manjine glasale su manjine.

Manjina je u nas etnička ili nacionalna. Može i vjerska. Sve ostalo ne ulazi u računicu. Jer, u manjinskom političkom profilu kalkulacija je mater. Uskočiš na kantar kad vlasti to pritreba i puna ti kapa. Manjina je lako biti ako tražite povlašćen status na osnovu fikcija poput nacije, granica, etnosa, folklora ili Boga, ali ne i na osnovu nečega što se zove ljubav. Jer, u temelju odbijenog zakona nije ništa drugo do zahtjev da se neko s nekim slobodno i ravnopravno voli i uživa u plodovima tog odnosa. Zvuči li ovo patetično? Boli me lala ako zvuči. Nož među pleća jednoj priznatoj i evidentnoj manjini od strane navodnih im kolega je mnogo gadniji. Uz sve, opozicija se taktički povukla iz plenarne sale kad se glasalo o ovom zakonu, a vlastelini pružili podršku i pilatovski oprali ruke od svega. Foliranje. Ništa drugo.

Ovaj niski udarac je učinio sve vidljivim – i da je solidarnost bajka i da je jednakost poštapalica i da su evropske vrijednosti mrtva floskula i da je građanska država izlizan mit i da su ljudska prava politička laž. I da su, što je posebno tužno, manjine pucale sebi u smisao. Barem više ne moram da zamišljam kako bi mi bilo da sam gej. Jasno je šta bi me snašlo.

Naše parlamentarne manjine su se pridružile većinskom stavu ovdašnjeg naroda o jednoj seksualnoj manjini, a taj stav nije potrebno navoditi. Svi ga znamo. Zbog njega izmišljeni gej Milivoje ne može slobodno da voli.

Kad manjina stane na stranu pogrešne većine, tada više nema pravo da se naziva manjinom. Ostaje pitanje – ko je onda manjina?

Napomena: Stavovi izraženi u ovoj kolumni ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala FOS Media.

Pročitajte i ovo:

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari