3
min read
A- A+
Pročitano

Pušački ustanak

14/11/2019 - 11:50
Autor:Fos Media
3267 pregleda

Moj stari je govorio da je pušenje čist sebičluk. Moj stari se takođe i svojski držao tog sebičluka, osnaženog neprebrojivim pokušajima i obećanjima da ga se otrese. Nije išlo i tačka. To je i jedan od razloga zbog kojih je prva rečenica napisana u perfektu. Zbog toga je stari samo sinonim za imenicu otac, a ne titula stečena starošću. Nedočekanom.

foto

Foto: FOS Media

Piše: Milivoje Krivokapić

Prihvatimo ovu priču isključivo kao uvod, lišavajući je karaktera debatnog mamca. O zavisnostima je pipavo govoriti, naročito sa pozicije tipa koji se nije očešao o neku. Takvi ne mogu da razumiju njihovu snagu.

Od uvoda uzmimo samo pušenje. Trebaće nam.

Ma koliko preturao po sjećanju i po dostupnim informativnim bazama, ne pronalazim situaciju u kojoj je jedna zakonska intervencija izazvala toliki tutanj kao skorašnja kojom se suspenduje pušenje u zatvorenim prostorima. Službeni naziv je nešto duži i rogobatniji, pa bi bio i koristan za razvlačenje teksta, no mogao bi odvratiti nestrpljivi dio čitališta od ove izuzetno zanimljive teme, jer – na pragu smo opštenarodnog ustanka zbog banovanja pušenja u zatvorenom.

No bi se i ovo moglo s jadom pregoreti, da rastući pušački bunt nije otkrio dva simpatična paradoksa.

U prvi treba ući pokušajem pobrojavanja zakona, uredbi, odredbi i srodnih im akata koji su, slobodno se može reći, na štetu nas – obične raje i fukare. Da, pokušajem, jer bi to bio veoma opširan posao, za koji se ovdje nema ni prostora ni vremena. Sjetite se svih onih nameta, umanjenja prihoda, mjera štednje, taksi, poreskih olakšica za inozemne milionere, uvrnutih komunalnih kazni, povećanja računa elektrike... Niz je tek krenuo, a kraj mu se ne vidi.

Po načelu suprotnosti, lako se zaključuje da je količina akata koji zaista jesu u našem interesu u skromnim brojčanim okvirima. Jedan od takvih zakona je upravo ovaj koji je prognao pušenje iz zatvorenih prostora. Prosto je, strinu mu Bogovu – pušenje je i unutrašnji i spoljni neprijatelj, truje i korisnika i okolinu mu. Tvrditi drugačije bilo bi nepošteno. I sebično, sjetimo se.

E, tu se rađa prvi iz para pomenutih paradoksa – dok se pravimo mutavi na zakonska određenja koja nam pucaju po rebrima, olako se grabimo oružja protiv onih koja su nam od koristi. I tu ne stajemo!  Dodajte na ovo legislativu kojom se štiti opšti interes – životna sredina, upravlja otpadom, kontroliše kvalitet hrane, ustrojava saobraćaj. Pretresete li stanje iz tih oblasti, uočićete da hrabro ratujemo protiv sebe samih.

Drugi paradoks se odnosi na staro dobro poštovanje zakona. Dok su nam usta, pored duvanskog dima, puna priče o vladavini prava i pravnoj državi, svjesno se opiremo pravilima usmjerenim ka našoj dobrobiti. Pa ne ide to tako. Da bi se ostvarili ti ideali funkcionalne, da ne kažem demokratske države, mora nešto da pođe i od nas. Na prvom mjestu, treba da se prihvatimo ostvarivanje opšteg interesa. Državi, naročito ovoj i ovakvoj, taj interes je set suvoparnih mjera u nekakvim akcionim planovima i predizborna floskula. Mi treba da ga ostvarujemo i štitimo, a to se ne čini tako što zaobilazimo regule koje nam idu u prilog.

Kad pominjemo države, po ovakvom ponašanju ne biva pravo ni da se služimo primjerima zemalja koje smatramo naprednim u ličnim kritikama naše grude. Te države čije bi prakse i životne standarde tako rado prigrlili su prve u poštovanju pravila koje im život čine lagodnijim. Trijebe plastiku, ne kasape šume, recikliraju otpad, ne kite korita rijeka najlon kesama, kontaju javne politike, ne gaze jedni druge po pješačkim prelazima. I izađu ispred kafane da izmerače po jednu.

U suštini, za takav odnos prema opštem dobru zakoni nijesu ni potrebni. To bi trebao bi biti urođen osjećaj.

Zna se kakvi smo ako se ne zauzmemo za sebe. Zna se šta smo ako se lakrdijamo na sopstveni interes, a ćutimo na nepravde. Zna se ko smo ako se gađamo željama o skandinavskom modelu, a nećemo da koristimo pišljivu kantu za smeće.

Ma i neka se nekome omakne da zdimi koji krijući za šankom, zaboden u sopstveni merak. To nije strašno. Strašno je što uporno radimo kontra sebe.

Napomena: Stavovi izraženi u ovoj kolumni ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala FOS Media.

Pročitajte i ovo:

 

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari