3
min read
A- A+
Pročitano

Seansa: Tranzicija

28/05/2020 - 11:45
Autor:Fos Media
1004 pregleda

Dnevnik pacijenta, unos šesnaesti: Ženska osoba, uzrasta četrnaest godina. U evidenciji pacijenata zavedena pod nadimkom Kaplja. Pri zakazivanju seanse istakla da želi govoriti o – tranziciji.

foto

Foto: FOS Media/Shutterstock

Piše: Milivoje Krivokapić

- Dobar dan, Kapljo. Eto nas opet po starom, nema više video poziva. Prvo, želim da ti čestitam rođendan. Znam da je bio 21. maja i nadam se da si ga lijepo proslavila.

- Pa sad...

- Nije bilo po tvom?

- Doktore, sjećate li se priče od prošle godine? Taman sam u isto ovo doba bila kod Vas.

- Da, sjećam se.

- E pa, ista priča. Pola mojih slavi, drugoj polovini šišti para kroz uši dok prođe taj dan, kitnjasti ukrasi, kič pjesme, barjačenje, usiljenost, bla, bla, bla... Malo je Korona ublažila svu tu tutnjavu, ali šablon je isti. I dalje mi nije jasno zašto svi ne mogu da budu srećni zbog mene, al' dobro. Okej sam, doktore, stvarno. Ne moramo da razlažemo ovu priču. Kul sam skroz.

- Dobro, dobro. I pomirljivost može biti problematična, ali hajde da ostavimo sad to. Nego, četrnaest godina... To je zanimljiv i vrlo buran uzrast.

- Uh... Pričajte mi o tome.

- Ipak ti meni treba da pričaš o tome. Šalu na stranu, kako se osjećaš za godinu starija?

- Pa šta znam... Manje-više isto. Znate doktore, ja već dugo vremena prolazim kroz nekakve promjene koje ne mogu da pohvatam i razumijem, ali ih osjećam. Kao da se ne pitam sama sa sobom nego neko drugi upravlja mnome, đipa mi raspoloženje gore-dolje, dešava se mnogo toga bez moje volje, dobro, loše, mijenjam se... Često mi svi idu na živce, izluđuju me...

- Da... Potpuno uobičajeno za tvoj uzrast, Kapljo. To se zove pubertet.

- A ne. To se ne zove se tako.

- Nego kako?

- Tranzicija.

- Tranzicija?

- Da.

- Hm... Simptomi su slični kao kod puberteta, pa...

- Da, da. Veoma slični. Burne promjene, haos u tebi i oko tebe, nerazumijevanje okoline i roditelji koji ti za sve što te smara kenjaju kako je to za tvoje dobro.

- Zanimljivo...

- Kako kome, doktore...

- Mislim, sa stručne strane. A da li bi mogla da definišeš tu, kako je zoveš, tranziciju?

- Tranzicija je proces kroz koji prolaziš mimo svoje volje i kojim upravljaju oni koji brinu o tebi, s tim što njen uspjeh ne zavisi od tebe nego od ljudi oko tebe, a sve posljedice njihovih postupaka se odražavaju, naravno, na tebe. A posljedice su, moram li reći, mahom debilne. Ijasamutomezaglavljenaotkadznamzasebe! Uh... Izvinite.

- Ništa, ništa. Zanimljivo... Veoma zanimljivo.

- Ako Vam je zanimljivo, onda i Vi prođite kroz jednu.

- Izvini, samo me je zaintrigirala tvoja priča. Što je i dobro, zapravo.

- Ma okej, doktore. Lagano.

- Šta mi još možeš reći o toj tranziciji?

- Pa navodno, to je proces koji kao i svaki drugi ima početak i kraj, i treba da rezultira opštim napretkom. Rekla sam „navodno“ zbog toga što je u mom slučaju, gle čuda, to malo uvrnutije. Ja sam rođena u tranziciji, živim u njoj i ne vidim joj kraj. Da Vam dočaram – možete li zamisliti taj pakao da ste rođeni i da živite u pubertetu bez kraja?

- U, to ne bi bilo prijatno, rekao bih.

- Eto. A ja sam zaglibila u tome. I tranzicija je pitanje, odgovor, opravdanje i objašnjenje za sve što mi se dešava. Živi se loše – tranzicija. Propadaju poslovi – tranzicija. Narušavaju mi ljepotu – opet tranzicija. Moji se neprekidno dijele i šibaju zbog nečega – kažu, odlika društava u tanziciji. Odrasli muškarci nose ultra uske farmerke do iznad gležnja – tranzicija. Ovo potonje mi najteže pada, doktore, majke mi. Proste bile i privatizacije i podjele spram toga.

- Ali ti je humor živ, odlično. Nego, rekla si da ne vidiš kraj tranziciji. A ako bi se on ipak desio, kako bi ga zamislila?

- Uh, teško pitanje. Koliko shvatam, ta tranzicija se završava kad se naša familija konačno sabere i počne dogovorom sve da rješava, a ne toljagom i vriskom. Tako su nam rekli neki strogi tipovi iz bijelog svijeta, nemam pojma. Oni valjda vode računa o tome, pa pišu neke godišnje izvještaje o napretku, šta li već. Nego, da se vratim priči. Da bi se, koliko kontam, tranzicija privela kraju, moramo baš da se sredimo. A mi smo – zar uopšte ovo moram da kažem – kosmički daleko od toga. A tako nam malo fali da nam bude lijepo.

- Kapljo, kad si već pomenula „lijepo“, hajde navedi nešto što je u ovom periodu tebi bilo lijepo.

- Hm... Ljudi.

- Ljudi? Neočekivan odgovor. A zašto oni?

- Pa zbog cijele ove frke sa virusom. Ljudi su bili zatvoreni, sve je bilo pusto. I bilo je tužno bez njih, ja sam bila tužna bez njih, ja sam bez njih ništa. I sad kad su pale blokade i kad su se razmiljeli tuda, baš sam nekako sinula. Narod skita, klinci trčkaraju svuda, ljubimci kake po travnjacima, sve je živo i veselo, pravi život. I gledam ih tako, nikom na čelu ne piše ni koje je vjere niti nacije, super su zajedno, šareni. Samo kad bi ostali takvi, ali... Nego, da ne mračim, hoću da mi ovaj doživljaj ostane lijep. Zvučim plačipičkasto, jel da?

- Taman posla, Kapljo. Jako je bitno nalaziti ljepotu u svemu.

- Pa i ima je u svemu, doktore. Samo smo mi tupavi, pa je ne vidimo. Jebeš ga.

- Psovka, naravno.

- Tinejdžerka, doktore. Do viđenja.

- Do viđenja, Kapljo.

Napomena: Stavovi izraženi u ovoj kolumni ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala FOS Media.

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari