3
min read
A- A+
Pročitano

Ukras svijeta

21/11/2019 - 14:30
Autor:Fos Media
831 pregleda

Vraćam se često unazad, do tamo neke '89-e, kada su kola natovarena nečim što se zvalo Jugoslavija pošla nizbrdo i krvavo se prosula u nešto što je sada poznato kao region. Od tada, pa evo do trenutka dok neko čita ove riječi, takmičimo se rvanjem u tranzicionom blatu, boreći se koga će Zapad srdačnije da pogladi po glavici pametnoj. Vraćam se tako u to doba i krivim roditelje i svu njihovu bezbrižnu generaciju koja je dozvolila da ih nosači torbi socijalističkih funkcionera uvuku u krvoproliće, koja je na ratne pokliče odgovarala sa pušti budalu i koja je u tom pretklaničnom raspoloženju zanemarila stvarni dio budućnosti – svoju djecu.

foto

Foto: FOS Media

Piše: Milivoje Krivokapić

Sve ih krivim osim dobrog strica Iliju. On je oduvijek govorio da će budale da nas zavade i da će doći stranci da nam pale klempe ovuda.

Minuo je još jedan Dan djeteta. Na odjeku uobičajenih ceremonija kojima je obilježen, zapitao sam se, kao neko ko decenijama u gluposti generacije svojih roditelja nalazi krivca za svoje nevolje, šta ćemo to mi ostaviti našoj djeci.

Kontam – naša generacija je osviješćena, bre, uči na greškama roditeljskim. Ne bi ona dozvolila da joj se potomstvo pati poput nje. Mi ćemo našim mladuncima da ostavimo neke zdravije amanete, korisne i napredne.

Recimo, ostavićemo im tovar naslijeđenih boleština. Dijeliće se među sobom vođeni lažima političara i popova i pogrešnim učenjima svojih očeva. U tome će nalaziti umir za nesigurnost, grupisati se po vonju nacije i vjere, bez hrabrosti da preispitaju istinitost riječi kojima su zadojeni. Betoniraće svoje pripadništvo istorijskim falsifikatima i mitovima, odbijajući svako kontra mišljenje. Vjenčavaće se samo među svojom kastom, voljeće po pripadnosti. I mrziti.

Onda, ostavićemo im i dugove, novčane i krvne. Otplaćivaće našu glupost dugo i skupo, nešto na rate, a nešto u cijelo. Postaće robovi moćnih banaka i ekonomskih pretenzija velikih sila, radiće za sitniš i ćutaće. Moraće da ćute. Zaduživaće se još više kako bi vratili prethodne dugove. Iz tog kruga ih ni vile gorske neće moći izvući. Trošiće se na to kome je predak bio partizan ili četnik, slijepo će se držati izbora svojih đedova, neće odstupati od toga, braniće naslijeđenu etiketu čak i životom, pa sve i da znaju da je pogrešna. Plaćaće sve te dugove sobom. U toj trgovini, valuta je „ja“.

Ostavićemo im simbole, ništa bez njih – predsjednike, premijere, lidere, partije, države, grbove, zastave, himne, granice, crkve, džamije i nastrane patriotske pjesme. Biće mobilisani pred izbore. Glasaće po diktatu, pravilno ili ne. Od toga će zavisiti da li će imati posao ili ne. Ako ga dobiju, čuvaće ga tišinom i narednim zaokruživanjem broja na glasačkom listiću. A ako ne – daleko im lijepi kruzer. Njihovi simboli će biti čisti ko svijetla majska zora. Ostali su neprijateljski i zločinački.

Ostavićemo im i poklane šume i mutne rijeke. Vidljiv vazduh i izbušen Jadran. Životinje će gledati na fotkama, uz pitanje zašto ih više nema. Priroda i društvo će spasti samo na društvo, mada je i njegovo postojanje klizi po oštrici. Ostavićemo im parkove, ali vještačke, u tržnim centrima. One prave poklopiće beton. Prirodne boje će zamrijeti u korist spektra šarenih fasada novogradnje.

Ostavićemo im korupciju, kriminal, vjerovatno i istu vlast, namještene tendere, sumnjive kompanije, ekonomske državljane, slomljeno zdravstvo, politizovano školstvo, partijske veze i one rodbinske, klanove, neotplaćene stanove, displeje, neostvarene snove. Ostavićemo im i poltrone, lopove, kilavu birokratiju, kukavičluk, neodgovornost, banke, nezavršen auto-put, tvrdoglavost, plastičnu hranu, lošu muziku, predstavu demokratije i Vajber grupe.

Da... Mi ćemo skroz drugačije da ustrojimo naše klince.

Kopni osuda koju tako lako lansiramo prema našim prethodnicima pod istinom da smo duboko zabrazdili po njihovom tragu. A to nas, lakog li zaključka, čini njihovim kopijama.

Starci su epski usrali motku, a nas je zapalo da je očistimo. Gadan posao, ali od svih dugova koji su nam ostali taj moramo da namirimo.  Ne zbog njih ili zbog sebe, nego zbog naše djece i one koja smo nekad bili. Pa i zbog one koja su ostala da žive u nama.

U protivnom, jedino dobro što ćemo ostaviti budućim naraštajima je istina da se sladoled može jesti i zimi. Nas su baš odradili za to.

Napomena: Stavovi izraženi u ovoj kolumni ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala FOS Media.

Pročitajte još:

 

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari