2
min read
A- A+
Pročitano

Blog: Izolacija na štiklama

16/03/2020 - 23:01
Autor:Fos Media
576 pregleda

I eto, Covid-19 je uticao da se okrenemo sebi i preispitamo šta nam je važno i na koji način nam je nešto važno u životu. Takođe, okrenuo nas je činjenici da postojimo i da smo to što jesmo onim što nosimo u sebi, duhom, energijom, mozgom, umijećem, a ne novcem. Da, treba novac svima, treba on i danas, ali ne na način da kupiš zdravlje, već da kupiš brašno koje bi mogao da dijeliš sa drugima.

Foto: Unsplash.com

Foto: Unsplash.com

Autorka: "Među nama"

Poenta je da dijelimo dobro i da dijelimo iste vrijednosti, ljudske i moralne.

Unatrag par dana, u lokalu sa prijateljicama na ručku, pristigla su dva para onlajn naručenih cipela. Ima li bolje stvari za petak poslije posla...

"Uhvatile" na  sniženju sjajne cipele, pijemo dobro vino u divnom društvu, svi zdravi, familije zbrinute. Dva dana kasnije, svi opterećeni zdravljem u paranoji od korone i sa "rukama u tijestO".

Pitali bi se dobrodušnici "e đe su vam sada cipele", na šta bi one rekle: „Na nogama dok mijesimo, jer život nije stao niti se završio. On se nastavlja, samo dobija jednu drugu dimenziju - dimenziju kuće i porodice.“

Ja sam neko ko jako voli kuću. Volim da mi je sve lijepo, uredno, da sam ja sređena. Eto mjesta mojim novim cipelama.

Ali nije to razlog što pišem. Razlog su društvo i društvene vrijednosti. Pričamo mi o porodici, djeci, mužu i zadesi nas ovo. Zadesi nas čudo, jer moramo da budemo sa onima koji su nam najvažniji na svijetu. Zamislite, zadesi nas?! Da, jer to danas nije tako i društvene mreže nam pomažu i podsjećaju nas "shareovanjem" sadržaja o tome kako izdržati sa djecom 14 dana. Ej, 14 dana sa svojom djecom i još kada se na sve to doda muž, korona je bezizlazna situacija.

Ali društvo, zašto je to tako? Zašto se toliko plašimo da damo sebe sebi, djeci, partneru... Da se ogolimo i sagledamo koliko smo to sve mi, bez bijega i otklona.

U životu bez Covid-19 vrtić je spas osam sati. Kada dođe škola isto toliko (manje-više). Zatim vannastavne aktivnosti i eto vrijeme za spavanje, jer se rano bude. Dođe vikend, pa je vrijeme da se prespava kod babe kako bi roditelji izašli i opustili se. Tu je i nabavka i nešto da se pospremi. Utom evo nedjeje veče i tako prolaze dani, mjeseci i godine. I zadesi nas korona. A mi ne znamo šta ćemo sa sobom i svojima. Ne znamo kako ćemo i što je još gore, ne znamo koliko ćemo izdržati.

Nisam ja anđeo, da se ne stekne pogrešan utisak. I sama sam negodovala i preispitivala se i sebi rekla da nisam rođena za karantin. Ja radim, družim se, putujem i nisam 24 sata sa djecom, ali isto tako svjesna sam da ako sada nisam u karantinu, moja najvažnija bića će biti ugrožena.

Zato sjedim kući, mijesim kolače, spremam ručkove, večere, sređujem ormare, igram društvene igre, radim od kuće... Ali, ipak dozvolim svom drugom ja da se otvori u momentima samoće i pokaže mi ko sam u stvari.

Da sam tu i da želim da budem tu, jasno je i evidentno. Ali, ipak postoji još jedna ja, koja bi možda bila negdje drugo, nezavisno od korone, koja bi uz sve ovo uživala u nekim drugim stvarima i na drugačiji način, ali... Možda nam svima treba vrijeme da se preispitamo u životu i da u persprektivi osvijestimo i ostvarimo ono što dugujemo sebi.

Ovo je bio uvod u to šta ja dugujem sebi i počeću da zapisujem sada, što savjetujem i vama...

Vidimo se nakon prvih 14 dana karantina.

Priželjkujem da to bude dovoljno da se izbjegne korona, idealno da se podružimo sa svojim najmilijima (kome god ko to bio) i garantujem nedovoljno da popišete šta sve sebi dugujete, ali makar počnite...

 

Tagovi

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari