Oko mene

Oko mene su Džamonjina zbirka, vidno korišćena gramatika srpskohrvatskog jezika, crni čajnik i istobojni astal. Tu su i par Zabavnika, potonji broj NIN-a, jedan Lalić i jedna krpena lutka. I lampa, bezlična i jeftina, ali poštena u svom jedinom poslu. I glava je tu, veze ove rečenice i šalje ih u prste, dok tamo niže noge gube toplotu, a s visine klima uređaj melje kilovate i boli ga spoljna jedinica što je nogama prijatno kao na Igmanu januara '42.

Laž ili nedokaziva istina?

U ovom momentu se ne zna da li je mlada novinarka i bivša glavna urednica FOS Media portala obnarodovala laž ili je njena profesionalna greška samo u tom što je objavila informaciju u čiju vjerodostojnost ne može da ubijedi publiku i nadležne organe vlasti.

Pismo od Djeda Mraza

Dragi Milivoje,

Tvoje pismo je stiglo među prvima i ovog puta. Ni jedne godine me ne zaobiđe pošiljka od tebe, što posebno cijenim, iako si mi onomad poslao pismo u plavoj koverti i žestoko me lecnuo, mislio sam da me je neko potkačio što su vilenjaci na minimalcu. Šeretu jedan! Ja sam stariji čovjek, imam slabo srce i sponzorisani šećer u krvi, moglo je svašta da mi se desi. Ali nijesam ljut, nemoj da brineš. Volim dobru šalu.

100

Vijest kratka, poput ratnog telegrama – njih stotinu, tek punoljetnih, ušetalo je u nikšićku filijalu partije i postalo njenim članovima.

(Ne)željena trudnoća

Ima ljudi koji tvrde da se nečega može postati svjestan tek kad te to opeče.  Iz tuđih iskustava se, kažu, ne može izvući sav nauk, već samo postati obazriviji. I to sa rezervom, jer je takva vrsta opreza svojstvena disciplinovanim bićima, rijetkim pripadnicima ljudskog roda koji svaki svoj korak mjere iz tri ćoška. Za nas ostale, tuđa iskustva, naročito loša, su nekako maglovita i neopipljiva. Spucaju nas u trenutku, pa se čak i zamislimo nad njima, ali um nam se brzo ohladi i odluta po svojoj neucrtanoj stazi. A tamo neko nastavlja da preživljava nepravde i jade, koji se po čuvenju u našim glavama zadržavaju u formatu sitnih mitova, pogodnih za popunjavanje kafenisanja i dokonosti.

Ukras svijeta

Vraćam se često unazad, do tamo neke '89-e, kada su kola natovarena nečim što se zvalo Jugoslavija pošla nizbrdo i krvavo se prosula u nešto što je sada poznato kao region. Od tada, pa evo do trenutka dok neko čita ove riječi, takmičimo se rvanjem u tranzicionom blatu, boreći se koga će Zapad srdačnije da pogladi po glavici pametnoj. Vraćam se tako u to doba i krivim roditelje i svu njihovu bezbrižnu generaciju koja je dozvolila da ih nosači torbi socijalističkih funkcionera uvuku u krvoproliće, koja je na ratne pokliče odgovarala sa pušti budalu i koja je u tom pretklaničnom raspoloženju zanemarila stvarni dio budućnosti – svoju djecu.

Pušački ustanak

Moj stari je govorio da je pušenje čist sebičluk. Moj stari se takođe i svojski držao tog sebičluka, osnaženog neprebrojivim pokušajima i obećanjima da ga se otrese. Nije išlo i tačka. To je i jedan od razloga zbog kojih je prva rečenica napisana u perfektu. Zbog toga je stari samo sinonim za imenicu otac, a ne titula stečena starošću. Nedočekanom.