4
min read
A- A+
Pročitano

Seansa: Mržnja

27/06/2019 - 14:20
Autor:Fos Media
1496 pregleda

Dnevnik pacijenta, unos šesti: Ženska osoba, starost trinaest godina. U bazi pacijenata evidentirana pod nadimkom Kaplja. Povod današnje posjete – mržnja.

ilustracija

Ilustracija, foto: Agencije/Getty Images

Piše: Milivoje Krivokapić

- Dobar d...

- Doktore, mi se mrzimo!

- Kapljo, polako... Zatekla si me. Ko se mrzi? Ti i ja?

- Ma ne bre, doktore. Mrzi se moja najbliža rodbina između sebe!

- Izvnini, zbunila si me. Rekla si da se mrzimo, a tačnije, mrze se oni.

- Ja se poistovjećujem sa njima, doktore. Ako se oni mrze – ja stradam. Tako je to u većim porodicama.

- Razumijem. Šta te je navelo da pomisliš da se tvoji najbliži mrze? Da se mrzite, pardon.

- Ma, skoro se potegla neka stara priča, nešto u vezi sa imovinom. Ta imovina valjda pripada mojim starijim precima vjernicima, pa sad ovi oko mojih roditelja tvrde oni polažu pravo na tu imovinu, i nastao je haos. Svađa oko imovine uvijek razori porodice, doktore.

- Da, to si i te kako u pravu. Nego, zar je to što si opisala dovoljan razlog za tvrditi da postoji nešto toliko ozbiljno kao što je mržnja?

- Ne, doktore. To je samo povod. Mržnja tinja odavno.

- Zamolio bih te da mi to opišeš.

- Uh... Ovako: Moja braća i sestre se u najvećem broju dijele na crnogorsku i srpsku nacionalnost. Ima uz njih i još nekih manjih grupa, ali one nijesu obuhvaćene konkretnom situacijom. Ima i jedna baš mala grupa onih koji su nereligiozni i nemaju nacionalnost, ali njih svi ostali smatraju budalama i izdajicama, ne znam zašto. Nego, da se ne odmičem od teme. Moji Crnogorci i moji Srbi navodno žive u skladu. Ističem ovo navodno. Pitaćete me zašto, a ja Vam odgovaram zato što je taj sklad između njih samo površinski, tek fasada da bi sve izgledalo kul i predivno, ono kao, mi se volimo, mi oduvijek zajedno, mi dva oka u glavi i ostale priče. Međutim, ova maska sklada je izuzetno krhka. Dovoljan je jedan, i najmanji čin mimoilaženja da pokaže kako se mi u stvari uopšte ne volimo, već smo samo trpeljivi jedni prema drugima. Ja se usuđujem reći da se mrzimo!

- Mržnja je teška riječ, to znaš. I treba biti pažljiv sa njenom upotrebom.

- Ma znam doktore... Ali je očigledna. I nije od juče, nego je ukorijenjena ko zna od kada. Osjećam to.

- Osjećaš da i tebe mrze?

- Ne. Rekla bih da me svi vole, svako na svoj način. Iz te ljubavi jedni misle da bih trebala da živim ovako, drugi misle da bih trebala da živim drugačije, možda u zajednici sa nekim sličnim, itd. Nego, da ne smaram time. Mržnja koju pominjem je naslijeđena, a potom nadograđena.

- Vratićemo se na to. Sada mi opiši šta se konkretno desilo što je navelo tebe da tvridš da se razbuktala mržnja.

- Već sam Vam rekla da je sve počelo zbog grabeža oko imovine. E sad, moja braća i sestre u najvećem broju drže ili jednu ili drugu stranu. Kako je tema osjetljiva, nije im mnogo trebalo da planu. Jedni su počeli da se predstavljaju kao žrtve i da siju paniku kako se tu uopšte ne radi o imovini nego je sve usmjereno ka njihovom zatiranju, a drugi su uzvratili otovrenim pljuvanjem na njih, ne štedeći riječi koljačkog zvuka. Pa su onda, prirodno, prvi osuli na druge i tako u krug, sve dok nijesmo dobili jasnu i iskrenu sliku ko smo i šta stvarno osjećamo jedni prema drugima. I ne tjerajte me da opet ponavljam šta to osjećamo.

- Da, pomenula si mržnju isuviše puta do sada. A, da li si možda pomislila da je u pitanju samo isprovociranost?

- Doktore, istorija mog okruženja me je naučila da smo mi tipovi koji iz provokacije u krvoproliće uskoče lakše no primorci u narko biznis. Kad bi se odriješile ruke nekima od mojih napičenih srodnika, bojim se da im ne bi mnogo trebalo da se skopaju za vratove i stave mnogo šta jedni drugima pod te iste vratove. Užasava me ta spoznaja.

- Razumljivo je što te užasava. Čak je i dobro što je tako, jer u suprotnom bi...

- Ali zašto se to dešava? Izvinite... Zašto mržnja i dalje traje? Kome su uopšte više važne te vjekovne, zatucane i opterećujuće podjele? Zar to više nijesmo prevazišli? Znam da zvučim patetično i baš me briga. U redu je da svi budu ono što smatraju da jesu, ali da tako lako pozivaju na krv i nož zbog prepucavanja onih koji uopšte ne mare za nas je ponižavajuće. Ispadamo glupi bre, svi zajedno. Posebno šiznem kad se neko usudi da kaže da se sve to čini u moje ime. Mržnja nikad neće niti može biti u moje ime! Nikad!

- U redu, Kapljo. Smiri se... Znam da te sve ovo pogađa i to je razumljivo. Rekla si da je mržnja naslijeđena. Šta to znači?

- Naslijeđena i nadograđena. Svi smo joj dodali neku svoju nijansu, svaka generacija za sebe. To doktore znači da mi bijemo bitke koje su započeli naši preci bez da se zapitamo da li su oni uopšte bili u pravu u vezi sa povodom tih sukoba i bez da sami izgradimo svoj stav o tome. To znači da pripadamo kolektivima koji misle umjesto nas i čije mišljenje ne dovodimo u pitanje. Eto. To je naša nesreća. Čujte me samo – zvučim kao nekakva penzionerka, a ne kao tinejdžerka.

- Vjerujem da bi imala još nešto da mi kažeš o ovome, ali vrijeme nam je skoro isteklo...

- Imam još samo ovo, doktore: Što je ukorijenjeno, može da se iskorijeni. Nadam se da će to skontati moji najbliži.

- I ja se nadam. Doviđenja, Kapljo.

- Do skorog viđenja, doktore.

 

Napomena: Stavovi izraženi u ovoj kolumni ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala FOS Media.

Pročitajte i ovo:

 

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari