3
min read
A- A+
Pročitano

Srećan 2. maj!

02/05/2019 - 13:32
Autor:Fos Media
946 pregleda

Piše: Milivoje Krivokapić

"Ubili smo radnika"

"Ubili smo radnika"

„Posle posla ideš kući porodici gdje tražiš sreću,

U toplom domu svome razmišljaj o glupostima,

I nakon svega toga opameti se i kreni dalje,

Budi požrtvovan, a drugi nek ti krade lovu.“

 

KUD Idijoti, Himna Radu, 1993

Na današnji dan, prije pola milenijuma, umro je čarobni Leonardo Da Vinči. Zadužio nas je, nije da nije, pa bi sasvim prikladno bilo današnji datum proglasiti praznikom u njegovo ime. A baš na ovaj dan, tamo neke '65-e, prvi put je prenesena televizijska slika putem komunikacionog satelita. Malo li je? Zahvaljujući tome, decenijama su se iz limenih pjatova sa krovova i  balkona kusale stotine televizijskih kanala na nerazumljivim jezicima. Kablovski sistem ih je lagano izlaktao, samo je pokoji ostao da onako rđav svjedoči o zlatnim vremenima šašavog Cartoon Network-a i reklama za hotline pomoću kojih smo naučili da brojimo na njemačkom. Eto još jednog povoda za praznovanje.

Moglo bi se probrati još povoda za svetkovine, i valjalo bi to činiti hitro, jer nam treba novi praznik. Za ovaj jučerašnji, stari dobri Prvi maj, smo ostali bez materijala. Osim što se na prvomajsko jutro tovarimo privatizovanim pivom i ćevapima rumenim od vinobrana, od tog najradosnijeg radničkog praznika je ostala, manje-više, samo ikonografija.

Radnička klasa... Kad se pomene taj zamajac sveukupnog napretka i razvoja, asocijacija odleti na one stamene tipove u plavim bluzama, časno uprljanog lica, neizostavnog motiva na fotkama iz monografija o bivšoj domovini. Na rudare, livničare, graditelje pruga i mostova. Zahvaljujući njima, tačnije, njihovom pregalaštvu, stvorili smo arhetip radničke klase i radnika uopšte, čiji vjeran otisak danas teško možemo naći. U sadašnjem vremenu radnik isključivo asocira na fizikalca, a svi drugi, svi koji se batrgaju da zarade neki cent ne bi li pretekli, se podvode pod zajedničku titulu – zaposleni.

A šta, odnosno ko se danas smatra zaposlenim? Po ovdašnjoj praksi, zaposleni je onaj koji ima nekakav ugovor o radu, prima ikakve (ili nikakve) novce za obavljeni posao i ćuti, jer pušti, uvijek može gore. U evidenciju ulazi kao zaposlen, a da li od tog svog rada može pristojno da živi – to se neumoljivih statistika ne tiče.

Statistike nam govore i da je javna uprava najpoželjniji radni angažman među crnogorskim radništvom. Državni posô je državni posô, uprkos brojkama koje govore da je skoro pet hiljada duša viška u tom glomaznom i sporom aparatu. Šta ćeš, rođače, industriju smo okorubali privatizacijama, a treba nekako zbrinuti biračko tijelo. Još kad se parafira ugovor za stalno – ljepota. To se danas tretira kao usluga, a ne kao zasluga. Pušti, ćuti, neka, dobro je.

Kako bi se držali pozitive, statistike se šminkaju u korist smanjenja nezaposlenosti. Jedan od najslađih primjera je skorašnji pokušaj Zavoda za zapošljavanje, čuvenog zezeze-a, da kroz direktan pristup fakultetskim bazama studenata briše sa liste nezaposlenih one koji su aktivni akademci. Neko je ipak upregao zdrave moždane vijuge i objasnio da je to kontra zaštite ličnih podataka. Ali, mogli bi takvi podaci da se pribave na osnovu pojedinačnog zahtjeva, lagano. Ajde bre, šta ima tu neki student da traži posao? Njegovo je da uči, a za ostalo ćemo lako. E, ovo lako je najteže.

A naša Vlada je zadovoljna, kažu da je smanjen broj nezaposlenih. Po ovim našim pokeraškim statistikama – fakat jeste. No, kada se pomene da 40 odsto zaposlenih prima ispod 250 eura, a ispodprosječnu zaradu prima tri četvrtine onih koji se zakonski smatraju zaposlenima – neka se tišina uhvati. Deder, da podsjetimo: Prekrcavanje javne uprave nije plansko i održivo rešavanje problema nezaposlenosti. I biti formalno zaposlen nije isto što i biti radnik – poslova ima raznih i mora se uzeti u obzir i ljudsko dostojanstvo. Jadna je vajda nekog smatrati zaposlenim ako je unižavan i ne može da sastavi kraj s krajem od novca koji zaradi od svog kopanja.

Vlada se našla i kao razlog izostanka ovogodišnje prvomajske šetnje predstavnika sindikata. Organi reda nijesu dozvolili da se šeta ulicom u kojoj se nalazi zgrada Vlade, pa su predstavnici radnika odlučili da šetnja u takvim uslovima nema smisla. Možda i nema. Ustajte, prezreni na svijetu, ali samo na himnu.

Na današnji dan, '33-e godine, najzloglasniji Austrijanac je ukinuo sindikate u Njemačkoj. Ako ovako nastavimo, mi ćemo ga preteći – kod nas će se sindikati ugasiti sami od sebe, jer neće imati koga da predstavljaju.

Ubili smo radnika.  Srećno nam!

 

Napomena: Stavovi izraženi u ovoj kolumni ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala FOS Media.

Pročitajte i ovo:

 

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari