5
min read
A- A+
Pročitano

Godine koje su pojele Skakavce

15/04/2019 - 11:18
Autor:Fos Media
80 pregleda

Bilo nekad, sad se uzdiše: priča o posrnuću Grashopersa ona je o stvaranju nove elite i o tome koliko samozaljubljenost i nadobudnost mogu da vam se obiju o glavu, i koliko ušuškani dverjani nemaju dodira sa realnošću i običnim pučanstvom...

Foto

Foto: Mozzart sport

Piše: Marko Prelević

Za neke od nas taj će klub uvek biti podsetnik na jednu jesen posle koje je usledilo jedno proleće posle čega kao da više nije bilo ničeg, ili je bilo samo jeftinih imitacija.

I simbol, pre svega, vremena kada se malodušnost mogla pobediti i snagom i jedinstvom; i verom u ono što imaš i što znaš.

Grashopers, najtrofejniji švajcarski klub, biće zanavek inspiracija, od septembra i oktobra 1990. godine; i kada se dese ekereni i ksamaksi i neki još bolniji porazi, mislićemo na to kako je jednom Crvena zvezda igrala loše kod kuće, a onda, pod najvećim pritiskom, otišla na stranu i izvukla uši rivalu i otela deci igračke.

Ali za Švajcarce, klub čudnog i prepoznatljivog imena, bio je i tada kada su mislili da mogu da prođu Jugoslovene, i pre i posle toga, nešto drugo.

Najtrofejniji, najveći, za glavu, zlato i dijamante iznad svih ostalih, originalno i jedino prestižno fudbalsko plemstvo u zemlji koja je volela fudbal čak i ako je po fudbalu nisu prepoznavali.

Bilo nekad, sad se uzdiše: priča o posrnuću Grashopersa ona je o stvaranju nove elite i o tome koliko samozaljubljenost i nadobudnost mogu da vam se obiju o glavu, i koliko ušuškani dverjani nemaju dodira sa realnošću i običnim pučanstvom.

Od 2003. godine najuspešniji klub u Švajcarskoj nije osvojio nijednu titulu prvaka. U ovom veku pojavili su se neki novi izazivači, najbolji fudbal ne igra se više u Cirihu, ma ni prineti – iako je gradski rival FC Cirih i dalje četvrti na večnoj listi – i ako danas pitate ljude koja im je prva fudbalska asocijacija na ovu zemlju (a da to nisu momci poreklom ili krštenicom sa teritorije južne srpske pokrajine), sva je prilika da će vam reći Bazel, čak i Jang Bojs.

Foto

o, više od poslednjeg mesta koje trenutno zauzimaju u Super ligi, posle gradskog derbija u kojem su jedva izvukli 1:1, više od predviđanja da će dogodine igrati u drugom rangu takmičenja (tu su bili samo godinu-dve, neposredno po Drugom svetskom ratu), više od praznih tribina i činjenice da su nekada verni navijači doslovno okrenuli leđa svom klubu, to više boli sve kojima su Skakavci blizu srca.

Ovo je, reći će vam to s ponosom koji se meša s dobrom dozom gorčine, klub Karla Rapana, Otmara Hicfelda, klub u kojem su igrali Đovani Elber i Ginter Necer Viorel Moldovan, ali pre svega klub koji je dao osovinu najboljem švajcarskom sastavu svih vremena: Alen Suter – Kubilaj Turkilmaz – Ćirijako Sforca.

I ako se pitate gde je Stefan Šapuiza, i on je morao prodefilovati drevnim Hardturmom, jer je Grashopers bio ono što je Bajern u Nemačkoj, magnet koji je privlačio najbolje.

Bili su bogati, bili su nobles, razbacivali su se novcem, uticajem i blicevima fotoaparata, bili su glamurozni i voljeni i zaštićeni, bili su surovi i neutaživi vladari, i bili su arogantni, jer sve prethodno ne ide bez potonjeg.

A arogancija, shvataju to sada, najviše košta.

Više od petnaest godina od poslednjeg uspeha, Grashopers je klub koji niko ne bi dodirnuo ni šugavom motkom, bušan kao švajcarski sir i pokvaren kao što nijedan skupi sat nikad ne bi smeo da bude.

Hajde što su na začelju tabele, nego su, posle trenerske vrteške u koju su redom dolazili samo oni što bi se baš dugo zadržali znatiželjno gledajući u ringišpil, sada spali na potpuno anonimno trenersko ime, nemačkog đaka hrvatskog porekla Tomislava Stipića, koji nije ni kriv, a nikome ni dužan, s obzirom na igrački kadar sastavljen od jednako neuglednih imena, mahom balkanske provenijencije.

Pet bodova od kluba koji će igrati baraž za opstanak i velikih 11 od prave sigurne luke, Grashopers je pokazna vežba kako ne treba raditi.

Dok su problemi rasli, a igrački kadar bivao sve tanjim, treneri su bili jedini koji su plaćali ceh. Predsednik, sportski direktor i generalni direktor, mladi Manuel Uber, ostajali su na svojim mestima i ubeđivali sve oko sebe, a sebe ponajviše, da će nekim čudom, nekom srećom, a nikako razumom, stvari same od sebe krenuti nabolje.

Na prelazu dva veka, Grashopers je postao prvi klub u Švajcarskoj koji je izašao na berzu, i mislilo se da će njima – baš njima! tako popularnim, tako važnim! – tržište obezbediti dominaciju i u narednom milenijumu. No već 2004. bili su na ivici bankrota, zbog prekomernog trošenja, sve vreme najavljujući velike planove, poput izgradnje novog stadiona.

Foto

Kolika su postali sprdnja možda najbolje govori bizaran slučaj koji se i dalje u Helvetskoj Konfederaciji priča uz grohot, ili se o njemu, ako ste navijač ciriškog velikana, glasno ćuti.

Godine 2009. pojavila se priča da će i Grashopersu stići veliki mecena sa istoka, što je tih godina već uveliko postajao trend u Evropi.

Priču je bilo lako prodati: u zemlji u kojoj je lepo živeti, u gradu koji voli fudbal, postoji posrnuli velikan koji (tada) već pola decenije nema trofej, i evo bogatog gazde, pa još kraljevskog porekla, voljnog da od Grashopersa napravi redovnog učesnika Lige šampiona, za početak, i svrgne sve surovijeg pretendenta iz Bazela.

Čovek se zvao Mohamed al Fajsal, bio je saudijski princ i obećao je ulaganje od najmanje 300 miliona franaka, čim mu legnu pare od brata.

Ako već zvuči sumnjivo i kao ona “nigerijska prevara” sa svačijeg mejla, to je zato što stvarno jeste.

Čovek se nije zvao Mohamed al Fajsal, nego Folker Ekel, serijski prevarant s juga Nemačke, i sem Grashopersa, uspeo je da stigne i do razgovora sa direktorima Kelna, pre nego što je istina izašla na videlo.

Ove zime, dok je tim padao sve niže, dok je po ko zna koji put menjan trener (otišao je Torsten Fink, iako bi takvog borca valjalo imati u svojim redovima kada je gusto), generalni direktor je otišao na odmor, na Karibe, brčkao se pune dve nedelje, što je toliko ražestilo jedinog preostalog finansijera, Rajnharda Froma (ime njegove kompanije piše na dresu) da je odmah najavio da će se povući iz sponzorskog ugovora, ostavivši u neizvesnosti čak i da li će biti naredne plate, a kamoli naredne sezone.

Foto

Zapisao je nekad, misleći naravno na jedno drugo preduzeće, jednako ubeđeno da je najbolje na svetu i jednako blizu ponora, veliki Borislav Pekić i ovakve redove:
“Imam utisak da smo do sada imali više sreće nego što smo je zaslužili, ali da smo s razumom počesto bili u manjku. A da smo manje sreće imali, više bismo se na razum morali oslanjati.”

Nije što je narečeni citat iz dela “Godine koje su pojeli skakavci”, da, baš Skakavci, nego što je – veliki pisci imaju univerzalne misli, to ih velikima i čini – lako primenjivo čak i na jedan daleki (mada, rekli smo, iz sentimentalnih razloga nama bliski) klub u jednoj zemlji koju zovemo uređenom, toliko godina nakon što su reči ispisane.

Da je Grashoper klub Cirih ranije dotakao dno, da se nisu izvlačili sa dna na ime, sreću i tradiciju, možda bi se resetovali, pa bi pobedio razum, pa bi se vratili tamo gde pripadaju; no nekoliko sezona koje su bile tu da zamažu oči i trijumf u kupu naterale su mnoge da se uljuljkaju, pre nego što je, s proleća 2019, i na očaj brojnih kladilaca koji su rešili da ih izvade (“Ma gde Grashopers da ispadne, ese sećaš kako su igrali u Beogradu?”), sve polako došlo na naplatu.

*autor je urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Ljubaznošću Mozzart sporta

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari