6
min read
A- A+
Pročitano

Prelazzi na FOS-u: Roj Hodžson, legenda Liverpula

31/12/2018 - 9:25
Autor:Fos Media
171 pregleda

Možda bi, kažemo, isto bilo i da je umesto Roja Hodžsona, tog pristojnog, načitanog čoveka – tečno govori švedski i norveški, odlično nemački, sporazumeva se na italijanskom, čita Kunderu, Ljosu, Apdajka, pa Cvajga u originalu - bio neko drugi, ali nije bio, bio je baš on, i ostaće, sve do vikenda valjda, simbol nevolja, nedaća i pogrešnih odluka

Foto

Foto: Twitter

Piše: Marko Prelević

Možda bi, i da je na njegovom mestu bio neko drugi, stvari izgledale isto. Možda čak i gore od toga - nikad se ne zna, zaista. Jer sve jeste mirisalo na buđ, prljavštinu i gangrenu tog leta kada je Roj Hodžson, ovenčan titulom najboljeg menadžera u Engleskoj, nakon što je doveo Fulam do finala Lige Evrope, stigao na Enfild.

Rafael Benitez je otišao, ostavivši krhotine od tima, totalno disbalansiranu ekipu i osećaj šlajfovanja u mestu, ali tim je bio najmanji problem: treća je bila godina kako se u Liverpulu manje pričalo o fudbalu, a više o starim, novim i potencijalnim gazdama kluba.

Poverenje navijača bilo je na najnižem nivou u poslednje dve decenije, a kroz koji mesec, baš oko novogodišnjih blagdana, na stadionu će biti jedva tridesetak hiljada duša, i to u prvenstvenom meču.

U leto 2010. navijači Liverpula su želeli da se vrati Keni Dalgliš, znajući da će s njim oživeti makar sećanja na slavno doba i lojalnost lokalnih igrača, pošto se sve češće govorilo da će i kontingent predvođen Stivenom Džerardom dići ruke od svega. Već odlazeća uprava odabrala je Roja Hodžsona, i ta grudva nezadovoljstva se polako pretvarala u lavinu.

Možda bi, kažemo, isto bilo i da je umesto Roja Hodžsona, tog pristojnog, načitanog čoveka – tečno govori švedski i norveški, odlično nemački, sporazumeva se na italijanskom, čita Kunderu, Ljosu, Apdajka, pa Cvajga u originalu - bio neko drugi, ali nije bio, bio je baš on, i ostaće, sve do vikenda valjda, simbol nevolja, nedaća i pogrešnih odluka.

Već tada su mnogi navijači govorili da Hodžson, uprkos malenom čudu sa Fulamom i reputacijom da je od proseka – a sem Toresa i Džerarda, uz Maskerana koji je utekao od gungule čim mu je Barselona namignula, ostatak Liverpulovog rostera se ne bi uvredio kada biste ih nazvali kolektivno prosečnim – umeo da pravi ako ne bolje, a onda makar uigranije kolektive, nije kalibar za velika dela, što je dokazao svaki put kada bi se dohvatio kluba koji je bio iole važniji u evropskim okvirima.

Foto

Mnogo je prošlo vekova od sredine devedesetih, kada se Roj Hodžson, selektor Švajcarske, pojavio u kancelariji Masima Moratija preuzeo posrnuli Inter i doneo kakvu-takvu stabilnost. No baš odatle su se vukle žive anegdote da “Uoj”, kako su ga zbog šprahfelera zli jezici zvali, nije preveliki znalac ni taktičar.

Presudio mu je, ispostaviće se, Roberto Karlos. Magični Brazilac došao je u Milano iz Palmeirasa i svima je, svima sem Roju Hodžsonu, bilo jasno kakvog majstora, kakvu pojavu što se javlja jednom u generaciji, imaju pred sobom. Ali, trener mu nije dozvoljavao ni da prelazi na protivničku polovinu kada je igrao levog beka, mada mu je retko dozvoljavao i da igra levog beka, stavljajući ga na najrazličitije pozicije.

Roberto Karlos će spasti Real, u Madridu će postati legenda i odatle slati otrovne strelice poput: “Nije istina da smo Roj Hodžson i ja bili u lošim odnosima. On je jednostavno čovek koji se ne razume u fudbal, to je sve.”

Tu bi rečenicu, sve do predbožićnog vikenda za nama, potpisali ne samo navijači Liverpula, nego i većina Engleza (te dve stvari uglavnom nisu istovetne, ma ni paralelne), koja mu nikada neće oprostiti ispadanje od Islanda u osmini finala Evropskog prvenstva pre dve godine; i kao što su prvi želeli da umesto njega dođe Keni, tako su drugi priželjkivali da Albion preuzme Hari Rednap, no Roj je uvek imao više sreće nego uspeha...

(I za taj Island bi Hodžson imao odbranu: upravo će on biti taj koji će napraviti bolan i neophodan rez u nacionalnom timu i omogućiti Garetu Sautgejtu da samo nastavi utabanom stazom: sem Vejna Runija, Džoa Harta i, iz nekog razloga, Adama Lalane, kod Hodžsona je u reprezentaciji zaigrala okosnica tima koji će u Rusiji iznenađujuće stići do polufinala.)

A ne treba mnogo, zaista, uz sve olakšavajuće okolnosti poput Beniteza i glavolomke oko vlasništva, ne treba mnogo vući za jezik navijače Liverpula kada treba naći argumente protiv onih nekoliko meseci Roja Hodžsona na Enfildu.

Foto

Jedan se, recimo, zove Pol Končeski. Drugi, nažalost, Milan Jovanović. Treći Kristijan Poulsen.

Uz tu trojicu – istina je da nije bilo novca za bogznašta bolje – koji pripadaju onom naopakom panteonu Liverpulovih pojačanja, skupa sa Šonom Dandijem, Torbenom Pihnikom, Bernarom Diomedom, El Hađijem Dijufom, Hodžson je u julu 2010. doveo i Džoa Kola i Raula Meireleša, čiji bi se kratkotrajni boravak u Melvudu možda mogao oceniti prelaznom.

Koliki je put za osam godina prešao Liverpul možda se najbolje vidi po igračima koji su nastupili u prvoj zvaničnoj Rojovoj utakmici, duelu sa Rabotničkim u pretkvalifikacijama za Ligu Evrope: Kavalijeri, Keli, Akvilani, Ngog, Amu, Spering, Jovanović, Eklston, Dala Vale...

Već u septembru postalo je jasno da je projekat “rebuildinga”, kako se to eufemistički govorilo, pripao pogrešnom arhitekti. Hodžsona će naslediti Keni, pa će doći Brendan, pa će se desiti Klop, ali je on od svih pomenutih čekirao svaki boks: pogrešan čovek na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Morale bi makar dve stvari da se izmene u ovoj poganoj jednačini pa da znamo sa sigurnošću da li je bilo samo do njega ili pretežno do njega, ali ostao je gorak ukus, ostalo je sećanje od kojeg te prođu trnci i sav se streseš, ostao je čovek čije ime pomeneš i bogobojažljiviji ili tek sujeverniji među navijačima Liverpula imaju potrebu da kažu “daleko bilo”, povuku se za uvo i kucnu u drvo. Ne ponovilo se...

I džabe što je fin, što je gospodin, što je učtiv, džabe što je pristojan čovek, Roj Hodžson ostao je epitom posrtanja Liverpula, čovek koji donosi zlu sreću čak i kada se njegovo ime pomene u susednoj rečenici. Baksuz nad baksuzima...

A onda se, toliko godina kasnije, kada su izbledela sećanja i na Enfild i na reprezentaciju i na onaj drugi Albion, onda se desio jedan volej Androsa Taunsenda, pa odlučnost i znanje srca, duše i pluća Hodžsonovog Kristal Palasa, njegovog kapitena, momka po imenu Luka Milivojević koji je, sticajem okolnosti, Srbin, mada se to u ono doba reprezentativne pauze ne bi reklo, i milioni navijača Liverpula širom sveta bili su spremni da mu oproste, da se pokaju, da krenu na hodočašće do njegove gajbe u Krojdonu i kupe mu sabrana dela Dž. P. Donlivija.

Foto

Da se zahvale vremešnom Deda Mrazu naboranog lica i vrate mu makar deo poklona koji je uzdrmao Gvardiolu, Etihad i čuo se do Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Hodžsonov Palas jeste bio u podređenom položaju čitavu subotnju utakmicu – 'ajd i ne budi u podređenom položaju protiv Sitija i Pepa! – ali je pokazao ono što protivnicima plavičastog dela Mančestera nedostaje taman koliko je nedostajalo protivnicima njihovog gradskog rivala u najsrećnije doba Aleksa Fergusona. Karakter, odlučnost i želju da ga napadnu i uzvrate, umesto da se samo preture preko boka i kao uplašene zebre odvojene od krda čekaju da ih skupocena menažerija sitnim pasovima, ubitačnim ritmom i otimanjem lopte rastrgne na sitne komade.

Eto šta može jedna pobeda, da izbriše ono 12. mesto koje je Liverpul zauzimao, svega koji bod iznad zone ispadanja, kada je Roj Hodžson, uprkos onoj pesmi, posle serije poraza odšetao sam, ne baš uzdignute glave; zbog takve atmosfere već u zimu će u London zapaliti Fernando Tores, mada će tada, sem Kerola, doći i Luis Suarez...

Sve je to zaboravljeno i oprošteno u subotu negde oko 16 časova i 15 minuta po Griniču, kada je Luka Milivojević najzad spakovao penal iza Edersona i kada su čak i ozbiljni skeptici znali da će Liverpul otići na opipljiviji plus u ovoj sezoni, u ovoj borbi za titulu.

Jer, jeste Roj Hodžson ovakav i onakav, nekad pomislite da je Roberto Karlos bio u pravu, ali nije čovek koji će izgubiti 3:1 u poslednjih dvadeset minuta, ma koliko znanje i kolike milijarde stajale prekoputa.

Ovaj ponosni čovek je u julu 2010. govorio da je dolazak u Liverpul vrhunac njegove duge karijere i da želi da uradi nešto veliko sa tim velikim klubom; koliko samo nije bio u pravu i koliko će, ako se ispostavi da tamo u maju odlučuju dva-tri boda, zapravo biti u pravu.

Uradiće nešto veliko za taj veliki klub, i niko više, dok je sveta i veka, dok je Krojdona i Melvuda, neće ni “a” reći protiv Pola Končeskog, a kamoli protiv Roja Hodžsona.

*autor je urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Ljubaznošću Mozzart sporta

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari