4
min read
A- A+
Pročitano

Prelazzi na FOS-u: Šteta što Tadić nije zamenjen

06/03/2019 - 14:20
Autor:Fos Media
407 pregleda

Na jedno veče bili su u pravu oni koji tvrde da je Zemlja ravna ploča, samo što je ta njihova teorija blago nedorečena: nije planeta samo ravna ploča, nego je po njoj posađena engleska trava, široka je to poljana po kojoj se tera lopta, i na toj poljani, jednog petog marta, jednog proleća, neka ne zameri Jari Litmanen i neka se ne ljute svi ostali junaci koji su upokojili Kralja dok ne ustane kao zombi, na toj travi postoji samo Dušan Tadić.

Foto

Foto: Champions league

Piše: Marko Prelević

Mogla bi to da bude bajka, ona u kojoj zlo kraljevstvo, okoštalo u svom samoljublju – nije li to pošast svakog vladara, pa bio on čak i “demokratski izabran”? – pada pod naletima mladog princa.

Da, budimo iskreni, dozlogrdio nam je Real, možda bi neki više voleli da mu se skinula kruna sa glave, i sama glava, dok ju je gizdavo nosio Kristijano Ronaldo, ali to valjda ne bi ni bilo moguće; ovako, dočekali smo giljotinu, dočekali smo da se dogodi narod, bilo je dosta, Kralju, tri mandata je i previše, kažu da je vlast kao gaće ili čarape, počinje da smrdi ako se ne menja redovno; ali nije ovo priča o klincima koji su do'akali vlasteli.

Kada je Portugalac otišao, nije on ostavio samo vakuum na terenu, nego i borbu za supremaciju u svlačionici – kad smo već kod Srba, taman kao kad velikaši, proklete im duše, rasparčaju carstvo (ili već kraljevstvo), pa onda dobijete uobražene vedete, imate jednog Bejla i jednog Marsela i jednog malenog Solarija i velikog Luku Modrića koji ipak nije zvezda, iako je najbolji fudbaler od svih.

Serhija Ramosa, hajde da napravimo predah i da mu se ponovo nasmejemo, zaslužio je, zaslužili smo.

Ali dosta o njima. I previše.

O čemu, onda, pravite se da još ne znate, neka bude zanimljivo makar na trenutak, eto onaj kada je Marko Asensio smanjio na 1:3, da Kralju bude još teže.

Mogla bi da bude i bajka, ne kažemo, dala bi se povući paralela o onom Ajaksu iz 1995. godine, Van Galovom, koji je jednako gazio tu travu čija svaka vlat vredi kao prosečan BDP naše zemlje, kada smo se, mi koji se sećamo tih tmastih godina, zaljubili u Jarija Litmanena i mladog Patrika Klajverta, i nije da nema veze što je igrao jedan Blind...

Nije tada Real bio baš Real, brojao je decenije od poslednje krune, ali u stvari jako glupo zvuči rečenica da “Real nije Real”, jer on to uvek jeste, čak i kad nije, dozvolite da se malo pogubimo...

Finac još nije bio od stakla, nego od najfinijeg porcelana, i nije samo uništavao, zlostavljao, maltretirao Real – sve sa Redondom Laudrupom Raulom – Litmanen je plesao po terenu. Da su tada postojale kamere koje prate sve igrače, trebalo ga je snimiti i puštati to naredne dve i po decenije, sve dok se ne pojavi neki tamo Dušan Tadić, kao unapređena, modernizovana kopija, sa istim grbom na grudima.

Foto

Moglo bi da se priča o Holandiji, o njihovom fudbalu, da se malo pravimo pametni da smo sve mi ovo već videli i najavili, da smo rekli kako će se vratiti taj neverovatni fudbalski narod, da vrelo talenata ne može da presuši, samo nekad može da izgleda kao fatamorgana, da smo predvideli da će fudbalski agenti, menadžeri, Arapi da kruže oko Amsterdama kao ajkule koje su namirisale narandžastu krv.

Ali i to bi bilo previše profano, previše obično za noć koju nam je priuštio Dušan Tadić.

Da, evo ulazi ta parabola iskusnog Šenea iznad ruke i plećki golmana koji nas na nekoga fizički podseća: ovo mora biti priča o poslednjem Srbinu koji zna lopte, i prvom Srbinu koji zna lopte otkako se lopta tera pod imenom Srbija.

Eto, dan pre svega ovoga, proslavio je rođendan prethodni tip s ovog podneblja kojeg je bilo milina gledati, zvali su ga Piksi; a nekoliko dana pre toga, jedan drugi tip, sličan mu je poštanski broj, kojeg su prisvojili Brazilci, otvorio je malu prodavnicu tajni devedesetih, zvali su ga Rambo; ponosni smo, ali moramo priznati: Dušan Tadić je aberacija, on je izuzetak koji potvrđuje pravilo.

I mora, recimo i to, mora da postoji jedna stvar koju bismo zamerili Eriku ten Hagu, čoveku koji je još na Areni video koliko je bušan taj veliki Real; i ako nije gledao kako to radi Barselona, onda je ukapirao kako to radi Đirona, i uhvatio kralja u paukovu mrežu, da se koprca čitave noći, kao obezglavljena muva koja se svakim potezom sve više namešta predatoru.

Trebalo je da zameni Tadića, tamo kod 1:4, pa da vidimo u šta se stvarno pretvorio fudbal i jesu li navijači Reala stvarni poklonici ove igre, ili samo bogati praznoglavci spremni da zvižde i svojima i tuđima čim im nešto ne bude po volji.

Da, želeli smo, maštali smo, da zasvetli desetka na onom malenom semaforu, da Dušan Tadić polako, najpolačkije moguće, krene ka svlačionici, pa da vidimo da li je, posle toliko godina, ostalo ljudskog, sportskog, plemenitog na Šamartenu.

Bio bi to najveći mogući ispit za današnji fudbal: da je Tadić izašao, i da je "Santjago Bernabeu" ustao da mu aplaudira, kao otoič onom brazilskom čarobnjaku, dogodine bismo svi navijali da se ponovo vrati veliki Real; spasli bi sebi obraz, a fudbalu bi spasli dušu.

A opet, možda je bolje što nismo imali taj lakmus, možda je divnije što možemo da zamišljamo da bi onih nekoliko desetina hiljada progutanih pljuvački i zanemelih glasnih žica ustalo, spojili bi se dlanovi, mislimo sada, u slavu prvog Srbina koji igra bez grča na licu, koji s loptom vodi nežnu ljubav, i volimo da mislimo da bi nemi duhovi najvećih fudbalera svih vremena naterali Madrid da se pokloni kraljeviću čudnog prezimena.

Budimo ljudi, iako smo navijači Reala”, očinski bi ih posavetovale sene Di StefanaHentaPuškaša, i valjda bih ih poslušali?

No čujte, bolje je i zbog ovog: bilo ga je uživanje gledati u svakom trenutku, u svakoj milisekundi koju je proveo na čuvenoj travi, taj Srbin, i nema nikakve veze i ima sve veze što je Srbin, i ima apsolutno veze što nosi “desetku”, jer je ceo Šamarten, čitave noći, bio samo njegov.

Ne ni samo Šamarten, šta nam je, večeras su bili u pravu oni koji tvrde da je Zemlja ravna ploča, samo što je ta njihova teorija blago nedorečena: nije planeta samo ravna ploča, nego je po njoj posađena engleska trava, široka je to poljana po kojoj se tera lopta, i na toj poljani, jednog petog marta, jednog proleća, neka ne zameri Jari Litmanen i neka se ne ljute svi ostali junaci koji su upokojili Kralja dok ne ustane kao zombi, na toj travi postoji samo Dušan Tadić.

I aplauz koji bi se, nazovite nas naivnim, sigurno čuo sa svake tribine.

*autor je urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Ljubaznošću Mozzart sporta

Pročitajte još:

 

Tagovi

is_sponsored
0
FOTO PRICHA
Off
slika_video_zamjena
Off

Komentari